 12.
maj 2008. godine. Krilaš, u neposrednoj
blizina Ćovdina. Lepo vreme, kumulusi
svuda po nebu. Malo smo zakasneli
sa izlaskom na brdo, ali šta da
se radi obaveze su obaveze. Poneo
sam novčanik (neka se nađe) i dogovorio
sa Draganom da probamo prelet. Odmah
po dolasku na Krilaš, u 15 časova
sam startovao prvi i bez problema
uhvatio stub koji je vukao u zavetrinu,
ali sve je tamo radilo: Svaka njivica
ili čistina se mogla osetiti, a
u glavnom stubu se išlo do 1820
metara, gde je bila baza kumulusa.
U međuvemenu Dragan se prebacio
na južnu stranu i pošao prema meni,
ali je bio na dosta manjoj visini.
Nakon toga blagi teren i začas ostadoh
bez visine, sve sami nispon. I dok
sam pretraživao teren u nadi da
ću pronaći neki potencijalni okidač,
ali i pogodno mesto za sletanje
(ako izvisim za ovo prvo), zapala
mi je za oko oranica na južnoj padinici,
bile su i bolje, ali dovoljno daleko
da bih do njih potpuno iscureo.
E tu  počinje
da važi ono „ako ne gubiš visinu
dobro je, vrti, možda (verovatno)
će biti bolje. Tako je i bilo. Od
stidljive 0 do 0,2 pa i 0,5, malo
po malo (a to je bogme potrajalo),
došlo se do konstantnih 4-5 metara,
sve do baze malo većeg kumulusa.
Odmah po ulasku u izmaglicu, malom
spiralom (9,9m/s) malo sam se spustio
i nastavio prema manastiru Manasiji
(Despotovcu). E tu sam se pokajao
sto nisam zamenio baterije u fotoaparatu,
jos jedna fotografija i naravno-
potrebno je zameniti baterije (a
tu su one negde-u rancu). Da skratim
priču, usput je bilo lepo iznad
doline sa oranicama okružene brdima
i bilo je lako ići ponovo do baze.
Jedini problem je bio što je baza
bila relativno niska. Ivicom doline
i još jedan pokušaj da se uhvati
nešto sa lepe jugozapadne padine.
Uz muku i dugo, dugo okretanje dobio
sam oko 100-ak metara, a onda nastavio
da držim tu visinu u zaokretima,
ali se usput putovalo. Preko brda
sam već ranije video pogone cementare
u Paraćinu (Holcim), ali sam odlučio
da je dosta bilo za danas, sa malom
visinom preleteo sam vrh i uputio
se prema naselju (videlo se da ima
male čistine), a shvatio sam gde
se tačno nalazim, tek kada sam ugledao
zidine Manastira Ravanice. Nakon
dva niska kruga iznad samog manastira,
opredelio sam se za sletanje u livadu
u šumi, koju ranije nisam video
i… – e tu nije kraj.
 Sve
ovo je bilo lepo, za malo više od
dva sata savladana distanca od 29,2
km (po pravcu), ali tu počinje drugi
deo (šta bi bilo kada bi se sve
svelo samo na letenje. Nakon sletanja
i obaveštavanja kolega gde se nalazim,
začuo sam iza sebe oštar povik:
„šta radiš tu“ i pomislio, e opet
si sleteo u livadu, koje su ovde
retke i sad vidi šta ćeš sa „štetom“
koju su pričinio. Odazvao sam se
licu, koje je stajalo 30-40 metara
daleko od mene i pozvao ga da priđe,
uz obrazloženje da sam tu morao
da sletim i da sada moram spakovati
paraglajder. Ipak tj neko (nazvaćemo
ga- Đura) nije prilazio i samo bi
se povremeno oglasio vičući; „Dolazi
ovamo,.. nemoj da ideš tamo i dr.“
I tek kada je nakon 5 minuta uzviknuo
„A gde ti je avion“, ozbiljno sam
počeo da sumnjam da nije u pitanju
ugažena trava. Da podsetim, let
je bio 12. maja, a 11. maja su održani
izbori, uz nama dobro poznatu kampanju
o domaćim izdajnicima, nato agresorima
i td. Moje sumnje su se pokazale
osnovanim, jer tek kada sam spakovao
opremu i izašao na put (a nisam
žurio) i objasnio „Đuri“ (koji je
stalno uzmicao na „sigurnu udaljenost“)
odakle sam i ko će doći po mene
(to je bilo najvažnije, jer sam
pomenuo lice iz okoline- Zorić Nebojšu,
koga je i on poznavao), sve je bilo
u redu, ili se tako meni činilo.
Pošto smo došli do manastira video
sam da pop ulazi i izlazi iz zgrade
više puta, a kaluđerice su stidljivo
izašle, kada im je Đura rekao da
je sve u redu i objasnio o čemu
se radi. Razgovor je trajao kratko,
objasnio sam im odakle sam, a pošto
za Ćovdin nisu čule, setio sam se
da je velelepna crkva nedavno osveštana
i to se pokazalo kao ispravno- za
to su čule. Pitao sam ih da li mogu
da zapalim sveće, jer je bio dan
Svetog Vasilija Ostroškog i pošao
da uđem u hram sa druge strane,
a kad tamo- policijski automobil
je lagano skrenuo sa glavnog puta
i uputio se prema  nama.
Zapitah Đuru; „I policiju ste pozvali?“,
a on je na to samo stidljivo slegao
ramenima. Visoki plavi policajac
i isto takva policajka (valjda se
tako kaže), izašli su iz automobila
i on je zapitao Đuru: „Gde je taj“,
zatim se okrenuo prema meni i dodao:
„Da nisi ti taj?“, a je odgovorih:
„Ne znam koga tražite, ali verovatno
jesam“. Da skratim, sve je ispalo
dobro (nosim sa sobom svoja dokumenta).
Dok sam zapalio sveće izvršena je
provera i rečeno je da je zamenik
načelnika policije u SUP-u Jagodina
Stevanović Miodrag, obavešten i
naložio je da mi patrola izađe u
susret i pruži potrebnu pomoć, a
ako treba i preveze me. I ovom prilikom
se zahvaljujem Miodragu (takvi smo
mi Stevanovići) na lepom gestu.
U međuvremenu je došao Zorić da
me preveze, ali se slučano našao
i ???????? iz Burovca, koji je dovezao
porodicu u manastir Ravanicu i kako
bi se izbegli nepotrebni troškovi
prihvatio sam njegovu ponudu. Od
Burovca do Ćovdina prevezao me je
komšija Nenad sa Goranom i stigao
sam taman kada su ostali letači
završavali svoj drugi let.
Lepo i neobično iskustvo.
Savet: nosite lična dokumenta i
obavezno govorite srpski da vas
ceo svet razume i da ne pomisle
da ste strani plaćenici, a nedo
bog domaći izdajnici.
Rođa
|
