05.04.2007 god. VUKAN

Prvi april 2007. godine. Dogovoreno je okupljanje većeg broja letača iz klubova „Krilaš“ i „Beli orlovi“. Vreme je odlično i svi okupljeni jedva čekaju da stignu na start „Krilaš“ ili „Vukan“ u zavisnosti od vetra koji bude duvao. Moja malenkost je među prvima kod izviđačkog doma u Ždrelu. Veći broj letača se okupio i čeka (oni koji su prvi došli najviše su i čekali- najteža stvar) da svi dođu i odluči se na koji vrh idemo. Dugo se sedelo i čekalo i napokon nekolicina rešava da se više ne čeka i da se pešice krene na „Vukan“. Put je dalek pa nam se tu pri ruci nalazi Dragan „Pekar“, lovac iz Ždrela, koji pali traktor i prikolicom nas prevozi dobar deo puta, a odatle pešice nastavljamo put vrha. Nakon pešačenja nešto više od jednog sata stiže se na start (820 metara nadmorske visine). Vreme je odlično. Termička strujanja jača su od najavljenog severoistočnog vetra pa nam čeoni vetar obećava lep start.. Umorni svi se bacaju na travu u nameri da se malo odmore pre poletanja i kao po običaju, nakon desetak minuta nažalost shvataju da se sve u životu menja pa i vetar. Oblak u potpunosti pokriva planinu i kreće severoistočni vetar, najneomiljeniji-leđni. Dok čekamo da sunce ponovo obasja padinu prisustvujemo za mene retkoj pojavi. Vihor, na očigled svih nas svom silinom hvata bukvu visini oko 10-ak metara i trese je kao da se radi o stabljici kukuruza ili pre o šljivi koju vredni paor stresa. Nikada do sada nisam video ovakvu demonstraciju sile. Ja pokušavam da uhvatim trenutak kada nema vetra i naravno da nije badava prvi april. To se vetar samo našalio samnom. Odmah po podizanju kupole kreće „leđni“ i ona pada na sitno trnje, kojim je start bogat. I dok uz pomoć Siniše raspetljavam kanape (Siniša hvala na pomoći) i pripremam se za start, kreće toliko čekani čeoni vetar. Miša odmah koristi tu situaciju i poleće. Let je miran sve do dolaska iznad stena, gde dobija „lepo“ podvijanje leve strane kupole, ali on to odrađuje smireno i nastavlja dalje (a šta mu drugo i ostaje). Dizanje izaziva kod svih nas uzdah. Miša lagano nastavlja dalje od brda i koristeći jaka termička strujanja dobija na visini. Kreće i Stajka, ali poskakujući po startu, kako bi preskočio trnje i kamenje, gubi pritisak u kupoli i – i on se samo šalio, jer je prvi april pa još neće poleteti. Krećem i ja. Odmah na startu dobijam na visini, ali odlazim napred prema steni gde su strujanja uvek jaka i idem gore. Šta da kažem, da se žalim što se nisam dobro obukao (ne ide- znao sam gde idem) ili hvalim kako mi je bilo lepo tamo gore (opet ne ide- smrzao sam se)? Za mnom poleće i Pera, „Beli“ i Milan. Oni koji su bili na startu kažu da je kolaps Milanove kupole bio …, ali sve se završilo OK. Ja to nisam video, mada sam jedno vreme leteo iznad starta. Posle toga prema rečima onih koji su ostali na startu, više nije bilo uslova za poletanje pa su polako sišli pešice. Tu se rodila ideja da ovi osnuju novi klub planinara kako bi ovakvi događaji bili zabeleženi kao podvizi, osvajanje planine, tj. uspeh, a ne kao neuspeh (ideja je potekla od onih malobrojnih koji su leteli i o njoj će se „ozbiljno“ razmatrati na sledećim skupštinama klubova).
Vrlo brzo sam dostigao preko 1600 metara i pokajao se što sam rukavice ostavio (u džep, ali tada to nisam znao, mislio sam da su duboko u vezu). Fotoaparat se nećkao, da li da škljocne ili ne i njemu je bilo hladno, ali bi se posle dužeg razmišljanja uglavnom opredeljivao za ŠKLJOCCC. Spustio sam se niže i lepo se ugrejao, a onda pre sletanja vario je počeo stidljivo da peva. Malo po malo, sve jače i više i gore se išlo okruglih 6 m/s do najviše 1799 metara.
Malo prema „Krilašu“, a onda nazad prema Malom Laolu iznad koga sam bio na 1400 m i u dilemi da odem do Petrovca (udaljen oko 7 km sa razlikom preko 1200 m, nije se postavljalo pitanje može li se) ili da se vratim na dogovoreno mesto za sletanje. Odlučio sam se za ovo drugo i sleteo posle 1sat 31 minut, na nadmorsku visinu 229 m. Petrovac ostaje za drugi put. Društvo se okupljalo u restoranu „Banja“ kod tople, termalne vode, gde su neki iskoristili priliku i da se okupaju.
Meni je u svakom slučaju bilo najlakše da letim. Naime pre dva meseca kupio sam NOVU- RA, pa nisam imao potrebe da se trudim, već samo da pustio njega da leti. Važno je bilo samo znati kako da mu šapnem na koju će stranu, sve ostalo on radi sam, bez greške, verujte mi na reč, a neverne Tome neka ga probaju pa neka onda komentarišu.
Još jedan prođe dan, uzburkan ko termika…

Koristimovu priliku da vas pozovem da dođete na takmičenje u preciznom sletanju paraglajderom u Ćovcinu u organizaciji AK „Krilaš“, za ligu Srbije i oprobate ove terene (fotografije same govore o njima), a za one koji su već bili, dileme nema - VIDIMO SE 19. i 20. maja.

Rođa.

>>Klikni na sliku za uvecanje <<

01.08.2006 god. KRILAŠ

Sa ’’Krilaša’’ u Sladaju

26.07.2006. godine. Posle završenih obaveza na poslu uputio sam se sa Dobricom na vrh Krilaša (670 metara nadmorske visine). Namera je pre svega probati Paraglajder Makalu2, nosivosti 100-120 kg, čiji je vlasnik Dobrica i pokušati precizno sleteti (na tačku). Gore ima šta i da se vidi. Kobasica je potpuno naduvana, ali je vetar ipak ne toliko prejak da se ne može leteti, barem po mojoj proceni, koja se pokazala kao tačna. O termici ne treba trošiti reči- ohohohoooo. Dilema je samo leteti sa svojim ’’Aksonom’’, zbog veće brzine ili ipak uzeti ’’Makalu 2’’. Odluka je brzo pala, uzeo sam ’’Makalu 2’’ i poleteo.
Nakon kraćeg isprobavanja kako se nova kupola ponaša, a ona je stalno šuškala (zbog moje male težine u odnosu na njenu nosivost) i par zaokreta u termičkom stubu, našao sam se iznad starta i video da Dobrice nema na startu, ali sam rešio da još malo idem u visinu. Malo po malo i na nekih 700 metara iznad starta, video sam kako niva odlazi put sela, ali sam tada rešio da produžim i dalje u stubu i da možda odletim u posetu do našeg kolege Bojana u Lipovicu (5-6 km od vrha ’’Krilaša). Na visini od 1925 metara nadmorske visine počeo sam da ulazim u oblak, rešio da ovaj put ne letim na slepo i uz pomoć ’’ušiju’’ i spida se spustio ispod baze oblaka, a onda krenuo preko ’’Belareke’’, Lipovice i Panjevca prema Sladaji, gde sam sleteo na nešto manje od jedan kilometar od asfaltnog puta. Mereći na karti, u pravoj liniji naravno, preleteo sam okruglo 15 kilometara. Tek posle, kada sam noseći opremu išao prema putu, shvatio sam kakvu sam grešku napravio što nisam sleteo posred njega. Vrelina me je prosto topila, znoj se slivao sa lica. Ako ste nekada bili u takvoj situaciji, a ne sumnjam da jeste, onda znate šta u tom trenutku znači flaša hladne vode (iz frižidera), koju sam dobio kod prve kuće na ulasku u Sladaju od porodice Žanić. Nisam prosto mogao da verujem da u ovom selu ne postoji mreža fiksnih telefona, a da signal mobilne telefonije gotovo da i ne postoji. Ovo do sad nije bilo ništa od svega što me je čekalo u povratku. Stopirajući Janaćka ’’Šnajdera’’ iz Bliznaka, ??? iz Krupaje i Zorana iz Žagubice stigao sam do Siga gde smo sreli Dobricu koji mi je pošao ’’u pomoć’’. Sam povratak je trajao daleko duže od leta i bio naravno naporniji.
Ipak ono zadovoljstvo koje osetite kada slobodno poput ptice letite iznad prelepih predela, je toliko jako da ne postoji dilema oko sledećeg preleta. Zato Vam je moj savet- letite što više i što dalje, a o povratku će te misliti kasnije.

Rodoljub Stevanović (član AK ’’Krilaš’’)

Pogledajte galeriju sa preleta slikano iz vazduha>>ovde<<

29.01.2006 god. Zatonje

Nedelja, vreme izuzetno, duvao je blag južni i jugoistočni vetar do 2m/s. Na startu u Zatonju našla se skoro stara ekipa Dragan, Milan, Pera, Dobrica, Beli, Žika.... sve ukupno oko desetak glajderista koji su izgleda jedva dočekali ovo lepo vreme posle onih oštrih mrazeva.
Što se tiče opreme ekipa se sasvim lepo zimus opremila, naime svi do jednog opremili su se glajderima firme UP tako da smo današnji dan i prozvali MINI UP KUP. Doduše nagrada nije bilo osim pokoje nikšičko pivo na sletištu.
Letovi su bili mirni i veoma prijatni, nije moglo da se jedri već se išlo samo na desant u našem žargonu partizanac.
Kako nam je bilo videćete ako pogledate galeriju slika.

Galerija slika "MINI UP KUP">>ovde<<

15.05.2004 god. KRILAŠ

Po izuzetno jakom vetru održano je takmičenje u preciznom sletanju. Pored takmičara iz Srbije i Crne Gore učešće su uzeli i takmičari iz Republike Srpske.
U jakoj konkurenciji od četrdesetak takmičara prvo mesto zauzeo je Zoran Petrović - Gugi.

Pogledajte galeriju sa takmičenja >>ovde<<